Trninic Info logo
Početna > Biblioteka > Старозавјетни катехизис > Књига изласка > Небеска храна у пустињи
Старозавјетни катехизис
Књига изласка

"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."

----------------------------------------------

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Ово су изванредне емисије, поучне, али и више, често веома надахњујуће. Начин објашњавања догађаја је једноставан, директан и близак нашем данашњем животу, и запањујуће открива до које мјере и детаља се и нама данас једноставно понављају исте ствари, ситуације, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена. Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова. Стари Завјет, који се често помиње као штиво тешко, са нејасним или тешко прихватљивим порукама, овде снажно оживљава за нас и показује нам своју савременост и блискост нашем личном животу.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају догађаје Старог Завјета и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.

----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.

Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.

Прошири

Небеска храна у пустињи

сачувај
14.6 Mb 16:01 min.
...Можда ћемо се зачудити како то да немају смирења пред свим што се десило, како немају очи и уши да виде и чују да се њима дешава нешто изузетно. Откуд усред свега тога величанственога мисле на своје најниже потребе. Како им бар сада послије толико чуда није јасно да су у друштву највећега и најјачега и да ће све бити у реду, и да ће у свему бити подмирени, само ако му поклоне своје повјерење.
Али јеврејска је вјера колебљива. Таква је вјера већине нас. Ако смо се понекад и увјерили у несумњиво Божије присуство, то за нас није био знак постојања неке реалности веће и важније од ове. То нам није рекло да нам само Божије јављање, његово долажење до нас, указује и обавезује нас на мишљење и припремање за то нешто више, нешто другачије. Напротив, ми слијепо вјерујемо једино у онај свијет који конструишу наше страсти и наша сујета. А ако нам се нешто изнад, "некакав" Бог, понекад и јави, макар у највећој сили и слави, то је вјероватно да би поспјешио и олакшао наш живот на земљи, а никако да би нас обавијестио и скренуо нашу пажњу на живот из кога он долази.
Зато - дивно је Божије чудо раздвајање мора Црвенога, диван је огњени облак који у мраку иде пред њима, силна је смрт и потоп наших непријатеља, али Боже, шта је сад ово? У пустињни нема хране. Више ми ништа не одговара, хоћу назад у Мисир, тамо бих барем могао задовољити глад која ме тренутно мучи.
...
Растојање од Црвенога мора, тј. крштења до земље обећане, тј. Царства Небескога, растојање прекривено пустињом и гунђањем, јесте живот нас крштених који Крст и Цркву одбацујемо и заборављамо, нас назови вјерних који своме брату а камоли Богу не вјерујемо.